Вештачка интелигенција у XX веку¶

Крајем 1990-их година, након четрдесет година сипања новца у пројекат јаке дефиниције вештачке интелигенције, државе, војне организације и велике корпорације су почеле да се питају:

„Где су наше интелигентне машине? Где су наши роботски војници? Где су наши вештачки интелигентни роботски радници у фабрикама?“

Вештачка интелигенција заснована на јакој дефиницији (формални систем који представља математички модел свести човека) деловала је све даље од идеала који је 1950-их осликаван тако живописним бојама. Толико далеко, заправо, да су из удобности заслужене пензије пораз признали и пионири јаке дефиниције вештачке интелигенције. Марвин Мински је 1992. године написао:

„Изгледа да основни проблем лежи у томе што се наши ’експертски системи’ могу употребити само за поједине, уско специјализоване примене. Ниједан од њих није показао оно што би се могло окарактерисати као општа интелигенција. Ниједан од њих није показао ни најмањи знак онога што зовемо здрав разум.“ (Марвин Мински, 1992)

Џон Мекарти, човек који је смислио појам „вештачка интелигенција“, је 2006. године одржао предавање под насловом „Вештачку интелигенцију упоредиву са интелигнецијом човека је теже остварити него што се то чинило 1955“ (енг. Human-Level AI Is Harder Than It Seemed in 1955) у коме каже:

„Мој рад ’Програми који имају здрав разум’ из 1958. године је изложио неке пројекције (обећања?) која још увек нико није испунио. У том раду је предложено да програми који се баве доказивањем теорема и решавањем проблема треба сами да резонују о сопственим методама. Ја сам пробао и нисам успео. Унификација“ (једна од техника које се користе у вештачкој интелигенцији – прим. аутора) „иде у погрешном правцу. Видимо значајан напредак у области вештачке интелигенције за логичке системе, али то није довољно.“ (Џон Мекарти, 2006)

Тако је научна заједница дефинитивно одустала од јаке дефиниције вештачке интелигенције.

Вештачка интелигенција у XXI веку¶

Одбацивање јаке и усвајање слабе дефиниције вештачке интелигенције довело је до новог процвата ове области у тој мери да данас скоро свако од нас при себи има најмање један „паметни уређај“.

Почетак XXI века је у поље вештачке интелигенције унео трезвеност технолошких компанија (Amazon, Microsoft, Google, Apple…) које су настале 1990-их година, отприлике у време када је научна заједница одустала од јаке дефиниције вештачке интелигенције, и које спадају у компаније које најбоље разумеју могућности рачунарске технологије. Прагматичност ових компанија (у комбинацији са њиховим огромним капиталом) вратила је фокус интересовања научне и технолошке заједнице на тзв. слабу дефиницију вештачке интелигенције која, да се подсетимо, гласи:

Слаба дефиниција вештачке интелигенције: вештачка интелигенција ни на који начин не треба да представља интелигентну машину. То треба да буде збирка корисних алгоритама и техника који покушавају да симулирају неке когнитивне процесе како би решили свакодневне проблеме људи.

Компанија IBM је 2011. године приказала свој вештачки интелигентни систем IBM Watson (чија специјалност је разумевање људског говора и претрага информација) тако што је Watson учествовао у чувеном америчком квизу Jeopardy! и победио своје противнике (људе). Кратак исечак се може видети овде.

По ком лику из британске књижевности је IBM Watson добио име?

Врхунац достигнућа савремене вештачке интелигенције свакако представља програм AlphaGo компаније Alphabet (коју је основао Google и из пословних разлога поставио организационо изнад себе), који је у марту 2016. године одиграо пет партија игре го против тадашњег светског првака у тој игри и победио 4:1. На следећем линку можете погледати цео документарни филм (у трајању од око 90 минута) о овој епској бици логичких титана!

Пронађи на Интернету када је рачунар први пут победио светског првака у шаху.

Да ли знаш за неку игру у којој још увек рачунар не може да победи људе? (Упутство: та игра се игра картама и није игра у којој срећа има пресудну улогу!)