Таласи епидемије¶

Када не бисмо примењивали никакве превентивне епидемиолошке мере и препустили само фактору колективног имунитета да управља брзином ширења епидемије, цела епидемија би прошла у једном великом таласу где се у близини врха таласа достиже праг колективног имунитета након чега епидемија улази у опадање. Могућ изглед епидемиолошког таласа је дат на слици 3.

Слика 3. Могућ изглед епидемиолошког таласа¶

Математичким моделима који описују такве криве ћемо се бавити у наредној лекцији.

Поред фактора природно стеченог колективног имунитета, у реалности са растом броја заражених долази до појачане примене епидемиолошких мера које прописују и препоручују надлежне институције, а примењују одговорне организације (угоститељи, превозници, генерално послодавци) и појединци. Додатан фактор је да се и већ препоручене и прописане мере озбиљније схватају како се епидемија разбуктава.

Те све факторе није једноставно обухватити епидемиолошким моделима, али основно правило је увек исто: комбинацијом свих мера и фактора који утичу на ширење епидемије треба постићи да репродукциони број падне испод један. Када се распламсан талас епидемије мора заустављати онда је потребно да репродукциони број \(R\) неко време буде значајније испод \(1\).

Такође у реалности епидемија обично има више таласа. Један од разлога је што се из таласа изађе уз помоћ многих превентивних мера, а то обично значи да се није дозволило распламсавање епидемије до прага колективног имунитета. По завршетку таласа превенција се ублажи, делом формалним попуштањем мера а делом као последица опуштања јер је број заражених опет мали. Међутим, докле год смо у ситуацији да ниво колективног имунитета није довољна баријера ширењу епидемије, остаје ризик од новог епидемиолошког таласа.

Облик епидемиолошког таласа одређује комбинација фактора који утичу на \(R\). Фактори који настају вољом људи (мере и понашање) се обично појачавају како се епидемија шири. А када се раст новозаражених заустави или крене да опада, ти фактори обично остају исти или се чак ублажују. Због тога су реалне епидемиолошке криве обично стрмије на узлазном делу, а затим су блаже у силазном делу. Та асиметричност може бити више или мање изражена.

Када је талас изразито висок тада је здравствени систем преоптерећен, а привредне активности ограничене. Онда се обично мере не попуштају док се талас не спусти до неког подношљивијег нивоа, а такође је и фактор колективног имунитета онда израженији и помаже бржем спуштању таласа. Због свега тога такав талас може бити мање асиметричан, барем у делу где достиже највеће вредности.

У облику епидемиолошког таласа увек постоји фактор колективног имунитета, без обзира да ли је преовлађујући. У периодима када остали фактори не мењају значајно ниво утицаја, фактор колективног имунитета може доминантно да утиче на облик таласа. У том случају таласи изгледају слично кривој са слике 3.

Додатан фактор који у реалности треба имати у виду јесте да епидемија има више жаришта и да је укупан број заражених збир са свих тих жаришта, а свако жариште има своју динамику. На пример, може се десити да је један већи град на почетку експоненцијалног раста, али да се на нивоу целе државе у збиру не примећује тај експоненцијални залет. Докле год се у датом граду епидемија значајно не распламса.

Поред територијално распоређених жаришта, могуће је да се зараза различито шири у различитим слојевима становништва што је још теже пратити.

Поред свега наведеног вирус мутира, па се могу појавити и сојеви вируса који се лакше преносе, тако да се различито шире различити сојеви вируса, што уводи додатну сложеност у праћење ширења епидемије.

Није лако прецизно сагледати збирни ефекат свих наведених фактора, али можемо рећи да таласи епидемије најчешће крећу од распламсавања у неким заједницама и неким слојевима становништва па се у збирним подацима експоненцијални залет не може увек приметити на време.